Центар за примењену историју (ЦПИ) у недељу 26.1. 2020. обележио је Међународни дан сећања на жртве Холокауста јавним часом на Старом сајмишту. Овај јавни час водио је директор ЦПИ, историчар Милован Писари.
Jevrejski logor Zemun“, poznatiji kao logor na Sajmištu, osnovan je decembra 1941. godine od strane nacističkih snaga u Beogradu u cilju definitivnog uništenja jevrejske, pa i romske populacije Beograda i okupirane Srbije.
Do maja 1942. godine kroz njega će proći oko 6.400 Jevreja i 600 Roma. Dok su Romi u većini pušteni, skoro su svi Jevreji ubijeni upotrebom specijalnog gasnog kamiona.
Logor će narednih godina biti namenjen interniranju srpskih civila sa teritorija Nezavisne države Hrvatske kao i pripadnika pokreta otpora.
Цитиран текст преузет – Часопис Данас
Међу присутним посетиоцима, била је и госпођа Естер. За све остале ово је било само место страдања а за госпођу Естер и место рођења. Родила се 1941. у логору. Лекар је успео да је кришом изнесе. Данас има 79 година.
Култура сећања нам није јача страна!
Старо сајмиште је пре рата било изузетно опремљено. Ту су се налазили павиљони бројних држава и одржавале манифестације светског ранга као нпр. сајам аутомобила.
У ратном периоду, овај простор припада НДХ. Било је згодно да искористе празан простор и бројне објекте. Нажалост, намена је била погубна за бројне грађане. Од некадашњих елитних павиљона настаје логор смрти. Ингеренције над логором имали су Немци. Велики број људи страдаће у самом логору од хладноће, глади или болести. Друге ће превозити камионима у којима ће бити угушени и сахрањени у Јајинцима.
Фотографије говоре како је било некад а како изгледа данас:
-
- некад- улаз за пријем логораша, данас књижара
У Централној кули је била команда логора. Данас у њој станују грађани. Предвиђено да се у скорије време од ове куле направи Мемориајални центар посвећен жртвама Холокауста. Да ли ће се то остварити и када на нама је да пратимо.?!
Неки од павиљона не постоје. Они који су остали изгледају очајно.
Страшна помисао је да су после рата продати приватницима, изузев градске куле која је у власништву града Београда.
У павиљону Николе Спасића, налазиће се амбуланта, касније дискотека, данас је вртић. На месту где је била мртвачница, данас је ресторан, а у Мађарском павиљону, где су убијали изнемогле, данас људи станују…
Данас се на овом месту налазе два споменика. Један је подигнут 80-тих година а други 1995.
Сећање на тежак живот у логору сазнајемо из четири сачувана писма младе болничарке Хилде Дајч
За крај питање које је дечак поставио на јавном часу:
“ Како страдање Јевреја нико од становника града није видео?
Стварно како?
Да ли је река била толика препрека?
Или се десило оно што Хилда Дајч каже : „да смо сви једнаки по свом кукавичлуку“.
Да не заборавимо!!!
Историја у Спортској гимназији 